Aka­dem­ski sli­kar Ismet Ha­džić, iz Ro­ža­ja, ne­dav­no je pred­sta­vio pu­bli­ci u Ra­ški ci­klus umjet­nič­kih ra­do­va za­vi­čaj­nog žan­ra, „Mo­ja pla­ni­na”. Iz­lo­žba je bi­la iz­u­zet­no po­sje­će­na što je ovom re­no­mi­ra­nom auto­ru da­lo pod­stri­jek da pla­ni­ra osva­ja­nje lju­bi­te­lja ove umjet­no­sti i na dru­gim de­sti­na­ci­ja­ma. Li­kov­ni kri­ti­čar, Ja­smi­na Tu­to­rov na­vo­di da je ovaj ci­klus o pla­ni­ni Haj­li na­stao jed­nim kraj­nje ozbilj­nim, sa­bra­nim i kon­tem­pla­tiv­nim pri­stu­pom či­nu sli­ka­nja, te iz emo­tiv­ne pri­sno­sti, sko­ro op­sjed­nu­to­sti bli­skim mo­ti­vom.
– Autor je u du­bo­kom do­slu­hu sa pri­ro­dom, ali i u do­slu­hu sa pra­vim li­kov­nim vri­jed­no­sti­ma Ži­ve­ći de­ce­ni­ja­ma okru­žen da­ro­vi­ma na­rod­ne kul­tu­re svog tla Ha­džić je is­ka­zao svo­ju li­kov­nu mi­sao o ži­vo­pi­snom fol­klo­ru za­vi­ča­ja, ko­je u ovom slu­ča­ju mo­že­mo shva­ti­ti kao po­dr­šku stvar­nom ili sim­bo­lič­nom ži­vo­tu na pla­ni­ni. To su mo­ti­vi tka­ni­ca, pre­sli­ca i dru­gih pred­me­ta iz na­rod­ne umjet­no­sti i za­na­ta. Ob­li­ci su na Ha­dži­će­vim sli­ka­ma kraj­nje po­jed­no­sta­vlje­ni, isli­ka­ni, za­pra­vo is­cr­ta­ni ta­na­nom, obo­je­nom li­ni­jom-kon­tu­rom na svi­je­tloj po­za­di­ni. Dje­la no­se ljup­kost i šarm. I ovim ci­klu­som Ha­džić je po­tvr­dio da su za­vi­čaj­ni pred­je­li i ele­men­ti traj­no u nje­mu na­se­lje­ni – za­bi­lje­ži­la je Tu­to­ro­va.
Ona do­da­je da je umjet­nik sro­đen sa za­vi­čaj­nim tlom Ro­ža­ja cr­pe­ći sna­gu i ži­vo­tvor­ne so­ko­ve, kre­a­tiv­nu ener­gi­ju i naj­du­blja sa­zna­nja iz tla i mi­ste­ri­o­znih vi­si­na ne­ba iz­nad Haj­le.
– Otu­da Ha­dži­će­va fa­sci­na­ci­ja Haj­lom, nje­nom iskon­skom ele­men­tar­no­šću i di­vljom lje­po­tom. Ni­je li se i zna­me­ni­ti ja­pan­ski sli­kar Ho­ku­saj na isti na­čin na­dah­nji­vao pla­ni­nom Fu­dži. Ura­div­ši nje­nih 36 por­tre­ta i Ha­dži­ću se vječ­na pla­ni­na pri­ka­zu­je ras­ko­šno, u bez­broj svo­jih ra­zno­li­kih ob­lič­ja, od pri­zo­ra pr­vog svi­ta­nja do tre­nut­ka ka­da dan umi­re ne­gdje u vi­si­na­ma, dok sun­ce pro­si­pa po njoj svoj po­sled­nji kr­va­vi trag; od dži­klja­ju­ćeg bu­đe­nja pro­lje­ća do bi­je­log smi­ra­ja zi­me. Te ne­pre­sta­ne mi­je­ne, ko­je či­ne ži­vot pla­ni­ne, po­sta­ju vre­lo Ha­dži­će­vih umjet­nič­kih pod­sti­ca­ja. Hi­ro­vi­ta lje­po­ta Haj­le no­si ne­is­crp­na iz­vo­ri­šta sen­za­ci­ja ko­je ras­plam­sa­va­ju kre­a­tiv­ne im­pul­se ovog auto­ra...– na­vo­di Tu­to­ro­va, i is­ti­če da pri­san kon­takt sli­ka­ra sa iz­vo­rom na­dah­nu­ća, oslo­ba­đa dje­lo do­slov­nog re­a­li­stič­kog opi­sa i ak­ce­nat se po­mje­ra na po­e­ti­ku at­mos­fe­re.
- Ona ot­kri­va duh am­bi­jen­tal­no­sti i ko­lo­rit do­ži­vlja­ja. Auto­ra su op­či­ni­li to­na­li­te­ti bo­ja na­ni­za­ni u rit­mič­ke ot­ku­ca­je pla­nin­skih uz­vi­še­nja i udo­li­na, ras­koš osvje­tlje­nja. On pom­no pra­ti me­ta­mor­fo­ze sve­tlo­sti tla i ne­ba i in­ten­zi­te­ta ko­lo­ri­ta pla­ni­ne što uslo­vlja­va­ju raz­li­či­te do­ži­vlja­je at­mos­fe­re to­kom da­na i go­di­šnjih do­ba. Sve­tlost i bo­ja či­ne da pej­zaž po­sta­je sre­di­šte pik­tu­ral­nog do­ga­đa­ja i za­sje­nju­je nas po­et­skim na­bo­jem. Pre­dio je ob­li­ko­van rit­mom ši­ro­kih va­lo­vi­tih po­vr­ši­na bo­je i nje­nih sve­tlo­šću iz­ni­jan­si­ra­nih to­na­li­te­ta ko­ji se me­ko­ćom i gip­ko­šću mu­zič­ke struk­tu­re pro­te­žu sli­kom. Ni­za­njem tih ko­lo­ri­sa­nih pa­sa­ža umjet­nik po­sti­že pej­za­žno-pro­stor­no kre­ta­nje i u ši­ri­nu i u vi­si­nu ka pla­nin­skim vr­ho­vi­ma iz­gu­blje­nim u ne­do­hva­tu da­lji­ne i ete­rič­nom ko­me­ša­nju obla­ka. Sli­kar­ski ži­vot po­vr­ši­ne, Ha­džić, na ne­kim kom­po­zi­ci­ja­ma, stva­ra zvon­kim a kon­trast­nim bo­ja­ma, ze­le­ne po­red žu­tih po­vr­ši­na, i ti­me po­ja­ča­va zvuč­nost sli­ke. To je za­pra­vo bo­jom pre­ne­se­na po­e­ti­ka do­ži­vlja­ja za­tal­sa­nih po­lja i ta­jan­stvom bar­šu­na­sto za­sjen­če­nih šu­ma i po­lja­na pla­ni­ne. Na ne­kim sli­ka­ma iz­mi­je­ša­la se ma­te­ri­ja pla­ni­ne svo­jim po­dig­nu­tim ko­lo­ri­stič­kim in­ten­zi­te­ti­ma sa si­vo-bi­je­lim ma­gli­na­ma ne­ba ko­je na kom­po­zi­ci­ji ima­ju ople­me­nju­ju­će dej­stvo – is­ti­če Tu­to­ro­va, i do­da­je da po­ne­kad autor pej­zaž ob­li­ku­je ton­skim or­ke­stra­ci­ja­ma jed­ne bo­je, naj­če­šće pla­ve.V.Ra.

Sve je bes­kraj­no bi­je­lo i nje­žno
– Na zim­skim pej­za­ži­ma Haj­le sve je bes­kraj­no bi­je­lo i nje­žno. Kom­po­zi­ci­ju is­pu­nja­va­ju snje­žne bje­li­ne, mo­dri­na ne­ba i du­bi­ne pla­vih sjen­ki. U ti­ši­ni pej­za­ža sjen­ke, kao tam­ni go­vor ne­ba, za­šu­me ne­mi­rom. One se neo­b­u­zda­no ši­re po pro­sto­ri­ma bla­go­sti igra­ju­ći svo­je mi­ste­ri­o­zne ple­so­ve. Sli­ka je po­mje­re­na u sfe­re ono­rič­kog, a fi­zi­ka objek­tiv­ne stvar­no­sti pred­je­la u me­ta­fi­zi­ku – za­klju­ču­je Tu­to­ro­va.